Свети Сава-„Најдоњи камен нашег постојања“

 О величини и значају Растка Немањића, Светог Саве, непрестано се пише и говори. И велики наши писци су у свом стваралаштву, незаобилазно, посвећивали многе редове св.Сави. Јован Дучић на свом путовању у Палестину забележио је:

МИЛОРАД ПАВИЋ-Кажу да је српски песник и принц из владарске лозе Немањића,Свети Сава, имао на место душе Месец. Осећао је како Месец  у њему упија туђу светлост и изазива плиме и осеке. Када је 1235. Свети Сава умро,он је заборавио све своје песме, сваки страх и сваки редак житија који је икада написао. Знао је да је то природно јер све то, као и његово тело припада Земљи. Његове молитве, осећања и песме биле су раније као замена за њега, као послање, упућене са Земље ка Месту на којем је сада и сам био и сада више нису имале сврху.Уместо своје послате речи био је присутан лично. Сада је био исто што  молитва или  песма. Те речи могле су сада служити само другима, онима на Земљи. Ипак, знао је још нешто,да је душа Месец. Има недокучиву страну која се никад не види са места на којем си. Зато никада није могао видети са Земље ту недокучиву страну своје душе као ни невидљиву страну Месеца док је био доле. Пошто  напусти тело и земљу, међутим, душа и даље задржава ту своју страну, али је тада она видљива само са Земље, где душа више није. И био је, мислећи тако, спокојан. Знао је да је био вољен и унатраг вековима одувек,пре него што је био рођен,као што ће бити и убудуће.   

Јован Дучић на свом путовању у Палестину забележио је:

„Немањићи су потрошили све своје „куле гроша и дуката“да узвисе име Господње, и да  украсе славу хероја, и да узнесу мученика са Голготе.Српски Свети Сава, велики печат наше историје, јесте по чистоти и непорочности његове личности,и по лепоти и обимности мисије,и по државничкој продорности и стварању,једна од највећих фигура европског XII века,богатог у мистицима, века светог Бонавентуре и Дантеа. Зато сам, осим на Христа, мислио често овуда и на овог његовог српског светитеља. Он ме је пратио целим путем.Био је можда први од свих Срба који је овуд прошао својом краљевском причом.Све што данас овде блиста на сунцу вечности, огледало се у плавим немањићким очима, очима тог нашег мудраца и писца, политичара и светитеља, без којег верооватно наша херојска нација или не би данас уопште постојала, или бар не са њеним данашњим овако изразитим одликама.

Ниједан народ није имао заслужнијег човека. А потпуније, отменије, чистије и поноситије личности мислиоца,и мистика, не налазим нигде другде. Наша средњовековна житија, која су потекла из пера краљева и првосвештеника,и која се читају и данас са толико радости и користи,доказују дубоко хришћанство српског средњег века. А та су дивна житија писана сва по угледу на светитељево ремек-дело. Та житија су понос наше укупне националне културе. Одиста изгледа да је и све друго што се стварало у нашем  сјајном средњем веку било  урађено  у знаку овог изванредног духа и творца-што је урађено и верски,и политички,и културно.Зато,омађијан његовим споменом,нисам се овуд одвајао од његове личности као изванредног светитеља којег сам стављао одмах после Христа.

МАТИЈА БЕЋКОВИЋ-Постоји једно место на коме Срби нису никад пролили ни кап крви,ни појели комад меса.Место на коме већ осам стотина година нису крали ни лагали,ни пиле заклали, ни мрава згазили,ни криво се заклели,ни лажно посведочили. Место на коме нису ништа друго радили него се молили, исповедали, постили и умивали сузама покајања. Осам векова свакога дана по дванаест сати, онолико и онако како је рекао Свети Сава. Место на коме се и данас моле истим жаром као и првог дана црнорисци с именом својих духовних праотаца, чије лобање чувају и гледају у манастирској костурници,а за своје знају које ће место заузети на дрвеној полици.Место на коме се не рађамо него само умиремо и једино постојимо.

То место се зове Хиландар,на Светој Гори Атонској,родно место наше усмености и писмености,најдоњи камен нашег духовног постојања. Када бисмо се спустили на дно себе стигли бисмо у  Хиландар.У Хиландару ћемо затећи на окупу све које смо изгубили,ту ћемо пронаћии себе и свој сопствени мозак.

Народи који имају такво место знају ко су и одакле су и не могу се изгубити,а што год се са њима збива из те семенке могу се обновити. Ту је жилиште оног запис-храма чији је животок доспео широм земљиног шара,врх му је у Сентандреју,а голо срце већ бије са Врачара.

Наше иконе знамо окрњене и израњављење. Остало је од њих колико и од нас. Само су у Хиландару целе, а целе су зато што смо осам векова рађали људе који су живели само зато да би их сачували. По њима можемо срачунати колико нас недостаје и одрачунати колико смо нагорели.

Хиландар је старији од наших раздора и нико није био толико осион да полаже право да буде само његов. Хиландар је тамо где нема страна. Тако је остао изван наших земаљских распри, размеђица и међусобица. Можда и зато што је озидан изван наше отаџбине, Хиландар је остао и неразорив темељ и зенит духовности и живи извор чији нас огањ обасјава.

Избор текстова

Љиљана Булајић-професор књижевности